Pitam se, kad su stvari izmakle kontroli? Sve mi to liči na pandemijsku teoriju zavere, samo nikako ne mogu da prokljuvim čiju? Prave ili istinske plavuše su retkost. Ne baš kao sedmica na lotou, ali, recimo, šestica - sa tim bi se već moglo porediti. Crnki i brineta, njih ima tušta i tma. Riđokose su već u kategoriji retkih, skoro kao i plavojke, pa na njih i ne sumnjam, mada, nisam baš sigurna da u čitavu priču ipak nisu umešani muški prsti. No, kako god okrenem, ja baš nešto volim što sam plava. Toliko sam se saživela sa čitavom tom pričom, pa sam počela i da se farbam ne bih li još više istakla da sam to što jesam - jedna prava plavuša.
Kad je bal, neka je fešta, rekoh sebi, probala si da budeš sve sem crna, i znaš da se najbolja zabava u plavom. Pristajem, plavuša sam. Pristajem, nemam pojma ni o čemu. Pristajem, da samo trepćem okicama, i umilno gledam na svet oko sebe. Pristajem, ne umem ni jednu odluku da donesem, prepuštam se. Pristajem.
Ali, ne ide. Na tu priču o o plavušama iz viceva, nasele su samo one koje nisu skontale poentu vica. Kvaka 22 - čuvaj se svojih želja, mogu i da ti se ostvare. Hoćeš baju koji će da ti reši sve probleme? Može, ali to je i početak i kraj priče. Zbogom pameti. Ako je i bilo.
Kada su stvari izmakle kontroli - ili kada su to plavuše dopustile da postanu to što zapravo nisu?
Prava plava zna da je tajna ispod kose. Da je istinska, platinasta, medena, zlatna, ma koju god nijansu da izabereš, da je istinska plavuša ona u duši i da je ona stara, da ispod šlema mozga nema apsolutno tačna. Plavuše su, ali one prave, zbilja retki primerci.
Ipak smo mi jedna posebna vrsta. Jedan svet za sebe. Kad zatrepćemo, budite sigurni da se iza trepuški ne kriju svetla semafora, već vrlo jasne vatrice-varnice. Kad vam se nasmešimo, to nije tek reda radi. Samo, pazite koji smo vam osmeh uputili.
Ako vam se posreći dobili ste onaj koji topi i najhladnija srca i zbog kog će vam svet odjednom postati najlepši i najšareniji praznik.
Ali, ako vam uputimo jedan od onih sa podignutim obrvama, bolje je da se sami okrenete dok je još vreme jer, posle takvog osmeha, oni glečeri na polovima i ako su planirali da se odlede, jednostavno odustaju, jer nema ledenije stvari od hladnoće nežnog bića.
No, najopasniji je osmeh tuge na licu prave plavuše. Taj osmeh je teži i od naših suza. Taj osmeh kojim podižemo obraze, a ovi opet pridržavaju one kanaliće iz kojih suze samo što nisu potekle. Gledaćemo vas čitav jedan život tim osmehom, mislićete da je zaista sve u redu, a kada se okrenete, uz uzdah olakšanja jer ste poverovali u najveću laž na svetu, u tom trenutku čitavo jedno jato leptira umreće u istom času, potopljeno bujicom suza koje vi videti nećete.
... jer prava plavuša plače i tuguje gospodski, u svoja četiri zida.... dok na fasadi večito stoji jedan gospodstveni i dostojanstveni osmeh. Možda vremenom malo iskrzan, ali lep. Stoga, ne dajte se zavarati. Boja kose je promenljiva, ali stanje duha je trajno. Kao što M. Antić reče da Srem nije geografija već isto to... duša... Tako je to i ovde, pa ko razume, shvatiće...
Kada dan je siv lažem, sve što o sebi kažem....
Ja nemam kaput. Ne zato što nemam novca da ga kupim, već zato što svake godine, onako šašavo detinje ubedim sebe da zime u stvari i neće biti. Nemam ni zimske prave cipele, nemam ni čizme. Nemam ništa što bi me moglo ikako povezati sa zimom. Uredno izbegavam i ime da joj spomenem. Skrenem pogled sa svakog oblaka koji nagoveštava da je blizu. Ne divim joj se, i ne prizivam, sve nadajući se, izuzeće me. Reći će - hajde da se nas dve na miru raziđemo. Ja ne volim tebe, ti ne voliš mene, pa što dalje da se mučimo? Ali, neće. Uporno se svake godine vraća. Uporno me lomi. Uporno i strpljivo. A ja se sve više dajem. Sve filosofske utehe slab su lek. Okretanje sebi, privilegija i kazna onih sa viškom vremena i dovoljnom količinom nasleđene tuge, one koju ova ravnica u gene upiše, kodira i zapečati. Izgleda da je Bog bio darežljiv kada je meni davao, a one jezuške snežne, uspeše samo da ublaže time što mi istetoviraše ispod leve plećke lek za ublažavanje. Uz napomenu da lečiti me mogu samo oni koji neizmerno i bez rezerve mogu ovaj deo moga sveta da nose. Da me toliko dobro znaju da uspeju da prepoznaju. Da se ne daju prevariti, da osete kad lažem, jer ništa ne kažem. Da me ne ostave samu kad tuge me krenu. Tada nisam dobra ni sebi ni njima, ali me oni zbog svega lepog, i dobrog, zbog onog sunca u očima, zbog zelenih polja koja su se u njima ogledala i tamo zauvek ostala i tračka beskrajnog plavog neba, zbog majskih jagoda na usnama, zbog osmeha ranog proleća koji mi na licu procveta, zbog čitavog sveta koji sam im rada dati uvek i bez rezerve, zbog svega toga, oni me čuvaju kad puste krenu kroz vene.
Zbog njih ja i vidim ovaj svet kao lepo i dobro mesto. Zbog njih mi je žao što lažem da sve je dobro, a nije. Zbog njih se svakog proleća intimno zakunem da ću sledeći put u kaputu i čizmama dočekati zimu i biti jaka, zbog njih... a oni se samo osmehnu u sebi jer znaju da lažem, jer znaju da i kad ne kažem, ravnica se rastače po meni, a ja je puštam da me obori, da mi oduzme dah i da me uzme pod svoje.
Iskustvo je ovde čudna i varljiva stvar. Ništa ja nisam naučila iz svih ovih zima iza mene. Osim da prepoznam da su blizu, da znam da će boleti i da mi je sve teže da im se oduprem. Jedino što znam da će proći. I da će već neko biti blizu da me dobrotom i ljubavlju spasi. Ovo je samo jedno moje hvala njima. Jer, svet bi bio neutešno i pregrubo mesto kad je zima da njih nema da me sačuvaju svojom toplinom do proleća...
Нема коментара:
Постави коментар