О деци, васпитању и образовању највише, чини ми се причају они који најмање имају везе са тим. И свако се најбоље разуме у то како би требало да се брине о деци, како их и чему учити, како васпитати, ко је крив, а ко одговоран. У ситуацијама када одређене ствари треба критиковати, читаво друштво се уједини као велики трагични грчки хор. Сви, у глас, износе општа места, друштво је криво, наставници ништа не раде, све то креће из породице…
Ок. Слажем се. Волим и ја фудбал, али се нешто не гурам да будем селектор. Нисам сигурна да ли је увек тренер (наставник) крив, или је криво друштво и закони што јадни фудбалери тако лоше играју (а, гле чуда, ватерполисти и рукометаши, најсвежије, и Ђоковић) се отели контроли па у потпуно истим (замишљеним) условима, постижу врхунске резултате.
Да ли то значи да су тренери у тим спортовима бољи?
Да ли значи да су родитељи (ако све креће из породице) ових спортиста добри, а родитељи фудбалера неки беспризоран свет?
Да ли за различите спортисте у истој земљи важе различити закони – па су одређене одредбе „добронамерне“ према једнима, а репресивне према другима?
Ово је чисто мој покушај да кроз један можда сликовитији пример покажем бесмисленост општих места – закон, родитељи, наставници. Свако дете је прича за себе. Као и његова породица. Заиста све потиче из породице – али ако у тешким условима примарна породица не функционише јер само теоретски постоји -а практично је у расулу, онда је, поред најбоље воље, све бесмислено.
Не причам овде о хармонији и љубави у породици, да ли постоји или не. О, не, никако. То су фразе. Ако двоје људи више не могу заједно разведу се, дете пати, или му буде боље у новостеченим условима, али то није расуло о којем говорим. Шта је са децом из породица у којима је један родитељ рецимо зависник, насилник, или неадекватан из било ког другог разлога? Изгуби посао, почне да се задужује, занемарује дете, проћерда све, почне да пије… успут други родитељ такође остане без посла, дете више нема ни где да спава, а камоли да се школује? Рећи ће неко да претерујем. И ја бих волела да вам могу рећи да је ово само један од искарикираних примера чисто ради илустрације, али није. Нажалост.
Да, постоје Центри за социјални рад, и не бих ни реч против њих рекла. Напротив. Али то је друга прича, о том један други пут. Али, нису Центри ти који треба да чисте за онима који дозвољавају да овакве приче постану уобичајене. Преко 20 година сиромашења на сваком плану, водело је до овога. Да више ни основна ћелија не функционише. Успут, да подсетим да су и наставници, тј. просветни радници исто нечији родитељи или нечија деца, значи у истом ланцу имања илити немања. Како помоћи оваквој деци? Говорим из визуре предавача у средњој школи, о деци која су на прагу живота, и ако их пустимо низ воду гурнули смо их са тог животног прага, а ако затворимо очи, кршимо закон – тј. себе доводимо у незгодан положај?
Обавезе одељењског старешине су лепо објашњене и ако бисмо се тога држали, све би било лако. Колико пута сме родитељ да правда, колико часова сме да изостане, колико негативних оцена, колико лакших прекршаја до теже повреде дисциплине и ето ти решеног проблема.
Срећом, радим у школи чији сам ђак и сама некад била и у којој сам већ тада научила да постоји лакши пут (држи се правила и жмури ) и тежи у ком се такође држиш свих правила, али се не кријеш иза њих већ гледаш како да из њих извучеш максимум за дете. Докле год је то могуће. А није увек.
Где научиш децу да нису само број у дневнику и да морају да разумеју да сваком од њих прилазим као појединцу, и да гледам да негде неке ствари растегнем до максимума, а негде опет притегнем, јер сваком треба другачији приступ. Да не пукне где је танко. И већина то разуме. Она већина која зна да је онима због којих нешто растежем то можда последње растезање у животу и да је то једина карта за свет коју могу да добију. Други не разумеју, али, надам се да једном хоће. Због своје будуће деце.
Ово је као битка за бебе, али велике бебе. Волела бих да што више људи прочита и размисли о томе – има ли снаге у нама да покренемо БИТКУ ЗА МЛАДОСТ, јер ако је сад пустимо низ воду… све битке за бебе и инкубаторе, биће бесмислене, јер стварањем социјалних случајева, не стварамо услове ни за рађање, него за неке друге тужне приче.
Размислите о овоме…
Нема коментара:
Постави коментар